Ekipa sa bloga TripBlogPost već nas je uvela u Berlin kroz street art tog grada, a ovaj put nas vodi u berlinske tunele.
Danas je to atrakcija. Interesovanje je veliko, a rezervacije obavezne. Čak je i fotografisanje zabranjeno. Naravno, nemoguće je uvući se u pravi tunel. Svi su nestali. Urušili se. Uglavnom pod naletom vode. Mnogi od ukupno 79 iskopanih sjebali su se još u toku samog lopatanja. Drugi neposredno posle prolaska prvih begunaca. Bilo kako bilo, puzanje par metara ispod Berlinskog zida je dugi niz godina bio jedan od najpopularnijih načina da se iščupate iz komunizma i odete u taj toliko bolji život na zapadu. Moramo napomenuti, bilo je Nemaca koji su već posle par dana molili da ih prime nazad. Izgleda da kapitalizam tada nije bio, kao što ni danas nije za svakoga.
Podzemlje u prvim mesecima Berlinskog zida
Avgusta ’61. započela je opštenarodna akcija. Cigle i bodljikave žice ređale su se duž berlinskih ulica. Tih haotičnih dana dogodio se jedan od najsmešnijih momenata, ustvari, možda i jedini smešan momenat u istoriji ove građevine. Dok su DDR-ovci marljivo radili na podeli grada, Konrad Šuman je odlučio da u životu ima bitnijih stvari od ideologije.
Njegov skok preko bodljikave žice i dezertiranje je za sat vremena obišlo svet. Mediji su taj podvig nazvali „skokom u slobodu“ i, naravno, iskoristili ga u propagandne svrhe. Preko noći se našao na bilbordima svih velikih gradova. Ovaj dečko u mnogome podseća na našeg Bahrudina Kaletovića koji je 90tih imao slično mišljenje o besmislu podela.
„Oni kao hoće da se otcepe, a mi im kao ne damo.“
Kad vas neko ogradi zidom visine 3.6 metara i dužine 155 kilometara morate biti dovitljivi u svojim namerama da pobegnete. Berlinci to definitivno jesu bili. Prva podzemna bežanja išla su utabanim trasama kroz metro tunele. Vremenom im je, podrazumeva se, doskočio Štazi. Kolosek svake stanice bio je popločan metalnim bodljama a električni vodovi ogoljeni. Bežanje kroz metro nakon podizanja Berlinskog zida podrazumevalo je, dakle, da ćete završiti ili izbodeni ili sprženi usled strujnog udara. Neretko oba.
Ukoliko ste bili sitnije građe, imali ste veće šanse za uspeh ako se zavučete u kanalizaciju i bukvalno kroz govna zaplivate do tog divnog kapitalizma. „Ture“ je organizovala Girman grupa, sačinjena od studenata prava Univerziteta Zapadni Berlin.
Ni ovakve akcije nisu iznenadile Štazi. Promenili su šahtove u celom istočnom Berlinu. Bili su teški preko 100 kilograma. Kako ni to nije bilo dovoljno da se zaustave ideološke migracije kroz fekalije, Štazi je naknadno postavio i rešetke kroz kanalizacione odvode. Fizički, ni detetu više nije bilo moguće da se provuče. Naravno, ni govna nisu mogla da odu, al’ to je bio manji problem. Tih godina je u Berlinu više stotina ljudi radilo samo na poslovima održavanja kanalizacije. Krajnje interesantan koncept za otvaranje novih radnih mesta!
Pionirski poduhvati na periferiji
Prvi tunel kopan je oktobra ’61 na samom severu Berlina. Tunel je bio uzak i kratak, svega 30tak metara dužine. Pošto se nalazio na dubini ne većoj od 3 metra napredovalo se jako jako sporo. Tako plitko kopanje poprilično je odzvanjalo na površini, te je svaka patrola mogla da čuje šta se dešava. Zato je više ljudi bilo angažovano na osmatranju, nego na samom kopanju. Ulaz u tunel bio je u kuhinji doma koji se nalazio na samoj granici, tik pored zida. Najveći problem bilo je pitanje šta raditi sa svom tom silnom iskopanom zemljom. Jedino efikasno i neupadljivo rešenje bilo je da se spavaće sobe na spratu doslovno zatrpavaju i da ljudi spavaju na zemljanim brdašcima svega metar od plafona.
Drugi, komšijski tunel nastao je u inat prvom koji je bio toliko uzan da se kroz njega moglo proći isključivo na sve četiri. U istoriju je ušao kao definitivno najponosniji tunel Berlina. Te ’62. Maks Tomas je odlučio da sa svojih 80 godina ne želi puzeći da napusti svoj dom. Osim ponosa, verujemo da je na tu odluku uticao i bol u krstima i kolenima. U dogovoru sa ostalim penzionerima započeo je kopanje iz svog kokošinjca. Tunel je bio visine preko 170 centimetara i kroz njega je 12oro ljudi bez klečanja otišlo u kapitalizam, na Mek i Koka-Kolu.
To je priča o prva dva. Usledilo je još 77 pokušaja i najveći deo njih vezan je za strogi centar Berlina i famoznu Bernauer ulicu.
Bernauer ulica
Ispod Bernauer ulice u jednom momentu nalazilo se čak 15 tunela. Tu se decenijama odvijala nevidljiva igranka. Studenti sa zapada su uz finansijsku pomoć mnogih država kopali ka istoku. S druge strane, Štazi je u obrnutom smeru istovremeno dubio svoje prisluškivačke krtičnjake. Definitivno najodvratnija ulica podeljenog grada kojom su dominirali zacementirani prozori i porušene zgrade, žičane ograde i kontrolni tornjevi.
Danas se tu uzdiže metalni zid posvećen ubijenim Berlincima. Da se ne zaboravi nijedan hitac koji su Nemci ispalili sami na sebe.
Ova igranka zahtevala je neka totalno nova pravila. Zbog velikog broja kontrolnih tornjeva akcije nikako nisu mogle da se organizuju blizu samog zida. Na zapadu se prvo razbijao temelj u nekom od podruma a zatim se kopalo preko 150 metara kako bi se stiglo do podruma neke od zgrada na istočnoj strani, najčešće do onih koje su se nalazile u drugom ili čak trećem redu od zida.
Ni tehnika nije mogla biti ista. Put je vodio ispod temelja četvorospratnica, pa se nije moglo kopati plitko. S druge strane, zbog prirodno visokog vodostaja u gradu nije se smelo ići ni preduboko. Sve u svemu, bitno je da se kopalo, na ovaj ili na onaj način. Užurbano i u dosluhu sa istočnim Berlincima.
Najspektakularniji tunel nosio je ime 29. Kopali su ga studenti Mašinskog i Građevinskog fakuleteta. Pošto im je zafalilo novca za nastavak projekta napravili su dogovor sa američkom NBC televizijom. Prosta računica. Vi kopate, mi snimamo. Malo ljudi zna da su se u to vreme dve televizije, CBS i NBC utrkivale koja će pre da ekranizuje te napaćene ljude. Na molbu predsednika Kenedija CBS je odustao. Njegova poruka je glasila: „Svako stanje je bolje od novog rata. Nas uopšte ni ne zanima istočna Nemačka. Taj sistem će sam od sebe kad tad da se uruši.“ Za NBC nikakva molba nije bila dovoljna. Dokumentarac The tunnel (1962) osvojio je čak 3 Emmy-a i definitivno stekao slavu kao jedan od najnagrađivanijih.
Tragikomične tunelske priče
Istini za volju, tunelske priče su najčešće priče o neuspehu. Urušavanju. Izdajama i doušnicima. Brutalnim kaznama Štazija nad građanima istočnog Berlina koji su nakon nedelja žestoke torture dobijali i nekoliko godina zatvora. To je ipak bilo doba kada je informacija vredela više od života. Barem na istoku.
Srećom, nisu sve neuspešne priče tragične. Neke su bile krajnje komične, a neke su zapamćene kao gotovo neverovatne. Sve proističe iz valjane informacije i znanja koja posedujete. Ukoliko ste vrlo malo znali o terenu i kopanju, velike su šanse bile da prođete baš kao grupa studenata kojoj je pošlo za rukom da u jednom pohodu na istok probije vodovodnu cev. Srećom, pripadala je zapadnom Berlinu. Vlast im je rado pripomogla zavrnuvši cevi u tom delu grada. Međutim, ni to baš nije od velike koristi ukoliko nastavite da kopate ko sivonja, pa izbušite i vodovod u nadležnosti istočnog Berlina. Tako se zbog par pametnjakovića tih nedelja niko nije kupao u berlinskom kvartu Mitte.
S druge strane, ukoliko znate mnogo o terenu i kopanju, onda biste se verovatno pridružili grupi momaka koji su na samom jugu grada kopali tunel uz indirektnu američku podršku. Jedini problem predstavljala je činjenica što je tunel vodio do trezora banke. A možda to i nije bio problem. Momci su ionako od samog početka planirali da ga opljačkaju.
Nisu samo građani kopali sa zapada. To potvrđuje tunel koji je popularno nazvan „gluvi telefoni“. Kopali su ga Britanci, njihova vojska lično kako bi prisluškivali Štazi. Ipak, imajući u vidu da se Štazi redovno zavlačio pod zemlju pokušavajući da radi isto to, sve tehnike su im bile dobro poznate. Znali su da na 5 metara dubine sede četvorica Britanaca prikupljajući informacije iz jedne od ispostava tajne policije DDR-a. Štazi ih, međutim, nije razotkrio već je angažovao posebnu jedinicu čiji je zadatak bio da sedi u prisluškivanoj prostoriji i doslovno lupeta gluposti.
Šta je ostalo u Bernauer ulici
Ostao je death strip. Mali deo koji je u originalu očuvan i ograđen. Ostao je deo Berlinskog zida kroz koji prolaznici pokušavaju da čkilje između betonskih ploča. Mesto gde na krkače stavljaju decu kako bi pogledali preko zida, verovatno nesvesni da rade isto ono što su decenijama Berlinci radili pokušavajući da baki i deki pokažu novorođenče ili roditeljima da su im se deca uzela. Ponekad da ne pokažu ništa, već samo da ukrste poglede sa bližnjima koje im je ideologija obrisala iz života.
Ostali su grafiti. Metalni pločnici na mestu svakog tunela. Sećanje na samo 300 uspešnih bežanja i nebrojeno mnogo uhapšenih, mučenih i ubijenih zbog pokušaja da urade isto. Ostale su šipke na mestu nekadašnjeg zida koje kroz vreme rđaju, baš kako i treba da rđa svaka ideja o podeli i ugnjetavanju.
Nama je ostala i vizitka od Berliner Unterwelten E.V. organizacije koja grčevito ne dozvoljava ovim događajima da izblede.
