Stopiranje brodova – Romano i Indijski ocean

32 dana, 31 noć i 4500 milja poslin…

Napisao: Romano Malečić

A sad kad je sve dobro prošlo, vrati san se poslin dva miseca napisat koju rič reda radi… Jer bez obzira šta čuli, nisan umra niti su me oteli, samo san se naša usrid oceana izmedu Afrike i Azije. Objasnit ću.

A odakle počet? Triba bi privrtit vrime nekih 3 miseca unazad kad san se naša na Kanarima sa jednim ciljem; ustopirat brod priko Atlantika. I dok san čeka taj svoj brod, zivi san po plažama i špiljama sa hipijima i drugim stoperima, čak i u napuštenim brodovima koji su nekad dilali drogu dok nas policija nije izbacila.

A u momentu kad mi se posrićilo i kad san naša svoj brod priko Atlantika, dobivan poruku od Laile:

“You wanna cross Indian Ocean with me instead?”

A Laila je ta koja me prije 3 godine na Hvaru uvela u cili koncept stopiranja brodova.

I shvatiš da je život ono šta se dogodi izmedu planova, pa san u roku od par sati napusti brod kojin san triba prić Atlantik i naša se na letu za ni manje ni više nego Tanzaniju.

I 10 minuta prije polijetanja zove me tata:

“Disi sine?”

I pokušavan mu ukratko, ka i vama i sebi, objasnit misec dana u 10 minuta.

“Stopirat brodove?” nije mu bilo jasno.

Nadodan: “Ako mama pita, na kruzeru san. Čujemo se za misec il dva.”

Jadni moji… Kad promislin stvarno nikad ne bi bia mater il otac sebi.

I tako san se naša ne već na Atlantiku nego na najnepredvidljivom oceanu, indijskom, istočno, u suprotnom smjeru od uobičajenog zapadnog.

Ali koliko god bilo teško računa san da iman Lailu koju je ovaj nadasve poseban kapetan (da se ne vriđamo), odluči 7 dana poslin izbacit na Sejšelima. A ja san osta sam… sam protiv sebe, svojih misli i trauma, protiv oceana i svog kapetana.

A iskreno, misli san da ovaj put neću priživit… Jer se previše toga izdogadalo do momenta kad je timun puka i kad smo završili u čamcu usrid oceana. A u sljedećen momentu smo plivali iznad 5000m dubine kontra struje, valova i vitra.

I na kraju shvatin da su neki snovi tu da ih proživimo, a neki da ih preživimo i naučimo lekciju. Ovo je bio jedan od takvih, koje je tribalo priživit, i to punih 32 dana i noći. Jednon i nikad više.

P.S. Mama nije baš bia kruzer, al je bia ocean. Oprosti.

Humanitarni povod:

Ako vratite vrime samo koji misec unazad, nasli biste me u Las Palmas luci na Kanarima kako pokušavan sa velikim žutim plakatom dan i noć pronać taj brod kojim bi priša Atlantik. A osim šta san želi prić na drugu stranu, želi san to posvetit osin sebi, takoder i nečem dobrom. Tad san misli prikupit koji euro za moju dicu u Africi. Ali igron slučaja, nisan priša Atlantik nego san se naša na Indijskom oceanu na brodu kapetana koji mi je onemogući slikavanje/snimanje i nažalost san mora odustat od te ideje.

Ali u meduvrimenu san od svoje prijateljice Sare sazna da je ovaj put Afrika nešto sjevernije od ekvatora, puno bliže nego šta san misli, priko granice, u susjednoj nam Crnoj Gori, u planinama gdje Milica, Zarko, Vladan i ostala djeca 14km dnevno po kiši i snijegu do škole i nazad, kako bi naučili šta god, jer druge opcije nemaju.

I kako se sad oglušit na to? Zato bi iskoristi sutuaciju i posveti svoj prelazak oceana njima i zamoli Vas i pozva da pomognete, donirate koji euro, ako mozete kako bi ovim malisanima prkosnog duha osigurali bar prijevoz do škole i nazad. To je najmanje šta možemo napravit.

Jer nije bitno Afrika ili Crna Gora. Naše, vaše, njihovo jer na kraju dana to su dica, na njima svit ostaje… I ka šta san tvrdi prije par godina, pa tako i sad; edukacija ne bi tribala bit privilegija, nego osnovno ljudsko pravo.

Stoga pomozimo onima koji setaju. Setajmo zajedno.

Link za donacije:

https://gogetfunding.com/prevozno-sredstvo-za-dake-pjesake-u-gornjoj-moraci-ljevista/?fbclid=PAAaZFPuidbnhoXAQROrQoluxr92HJsqdOnRvjKQIbvXGgW8BG6EhmnAepXX8