Snežana je pravi avanturistica, putuje biciklom oko svijeta već skoro tri godine i ne planira prestati. Snežanine avanture možete pratiti na njezinoj web stranici ili putem Facebooka, a uskoro i kod nas. Za početak upoznajmo Snežanu kroz nekoliko pitanja koja smo joj postavili dok odmara u Nepalu.

Tko je Snežana?

Snežana: Iz Beograda sam, godine bih radije preskočila :), nemam porodicu, profesor sam svetske i jugoslovenskih književnosti, pasionirani čitalac knjiga i filmofil, planinar, cikloturista, ljubitelj svih aktivnosti na otvorenom, govorim engleski i ruski.

Kad i zašto si krenula u svijet biciklizma?

Snežana: Ja bih ovo pitanje malo korigovala jer je reč o cikloturingu ili cikloturizmu. Prvi ozbiljni bicikl, slovenački brzinac Rog, dobila sam za diplomski, a da se biciklima može putovati otkrila sam neke 2006., kada sam upoznala ljude iz rekreativnog udruženja Ciklo Svet Srbija, potom Ciklonauta i Freebikinga, koji su pravili kraće i duže ture po zemlji i svetu. Vrlo brzo “zaljubila” sam se u putovanja biciklom, jer ste na biciklu dovoljno brzi da prelazite značajne razdaljine, a ipak ste aktivno prisutni na svakom kilometru pređenog puta i primate sve utiske iz sveta oko sebe: možete svakom kog sretnete da poželite dobar dan, da zavirite kroz kapije i dvorišta u svakodnevni život ljudi, da čujete zvukove prirode, da upijate mirise i odmarate oči na pejzažima, a tu je i osećaj slobode, vetra u kosi, radost što jurite kao kad ste bili dete 🙂

Kako si došla do ideje da ideš na put oko svijeta i zašto baš biciklom?

Snežana: Preko liste za ugošćavanje cikloputnika, Warm Showers, koja je cikloputnički pandan Couch Surfingu, ugošćavala sam neke putnike iz Evrope kada su prolazili kroz Beograd. Mislim da sam u razgovorima sa njima prvi put počela da razmišljam kako bih i sama volela da odem na dugo putovanje biciklom. No to je bila samo nejasna ideja, maštarija. Onda sam se jedne večeri, bilo je to pred kraj 2009, setila kako su mi u detinjstvu roditelji ponavljali da je najvažnije u životu slediti svoj san. Ta misao me je pogodila jer nisam mogla da se setim šta je bio moj san. Poslednjih 20-25 godina mog života, u borbi za preživljavanje, potpuno sam zaboravila o čemu sam to maštala kao dete. Život me je odvukao na desetu stranu. Ali te večeri sam se prisetila šta je bio moj san: da živim slobodno, van svih sistema, i da pišem i živim od pisanja. Pošto sam već pravila kraće ture i pomalo maštala o dugom putovanju biciklom, to mi se odmah nametnulo kao najnormalniji izbor – krenuti biciklom. Najpre sam mislila da to bude samo dugo putovanje po Evropi, ali proračuni troškova i iskustva putnika čije blogove sam čitala doveli su me do zaključka da je to vraćanje kući i ponovno polaženje zapravo najskuplje. Tako sam na kraju odlučila – krenuću oko sveta, jer je to najjeftinije.

Kako je reagirala tvoja obitelj, prijatelji?

Snežana: Nemam žive roditelje, a prijatelji mi dugo nisu verovali jer je zaista zvučalo kao naučna fantastika. Imala sam dva ogromna problema: bila sam sama i bez para, čak i u dugovima. Dve godine tražila sam načine kako da rešim te probleme. U međuvremenu, dobila sam odličan posao, ali sam ga izgubila nakon tri meseca jer sam sve vreme razmišljala samo o odlasku i bila potpuno nezainteresovana za posao. Provodila sam sate na internetu šaljući dopise mogućim sponzorima, medijima za koje bih mogla da pišem za honorar, čitajući o tuđim iskustvima, prikupljajuči informacije o vizama i zemljama…  Na kraju sam počela da prodajem sve što sam posedovala kako bih vratila dugove. Ostavila sam samo stančić koji imam i koji izdajem za 150 evra.

Zašto sama? Jesi li razmišljala da povedeš nekoga sa sobom?

Snežana: Nisam krenula sama. Od početka 2009. tražila sam saputnika/e po zemljama bivše Juge i niko nije bio zainteresovan. Onda sam u leto 2010. postavila oglas na Crazy guy on a bike, koji je najveći cikloputnički portal u svetu i gde je jedna sekcija namenjena samo traženju saputnika za ture. Među nekoliko zainteresovanih, bio je i Brajan Kit (Bryan Keith) iz Kolorada. Počeli smo da se dopisujemo, dopali smo se jedno drugome, prešli na Skajp i u martu 2011. doleteo je u Beograd te smo otišli na dvonedeljnu test-turu na Siciliji. To je bilo uspešno i kao tura i u emotivnom smislu. Krenuli smo u julu te godine iz Bratislave.

U februaru 2012. Brajan me je napustio i ostao je u Turskoj gde je i sada. Od tada vozim sama. No, sada više ne bih vozila u društvu osim na nekoliko dana.

Kad si krenula na put i kakav je bio plan?

Snežana: Krajem jula 2011. Nije bilo plana, osim da se načelno ide prema istoku.

Što si sve ponijela na put?

Snežana: Garderobu, kampersku opremu, kameru, notbuk, prečiščivač za vodu.

Što ti najviše fali od doma?

Snežana:  Štampane knjige (imam e-reader, ali to nije to) i hrana: burek, jogurt i sarme 🙂

Bicikliraš cijelim putem ili ponekad koristiš i druga prijevozna sredstva? U kojim situacijama?

Snežana: Nekad sam prinuđena da koristim druga prevozna sredstva zbog viznih pravila i zbog zatvorenih graničnih prelaza. Recimo, Kazahstan je ogroman, površine kao Evropa, a bez vize mogu da ostanem mesec dana. Posle toga mora da se izađe iz zemlje, bilo da treba viza ili ne treba, jer ne postoji mogućnost da se iz zemlje produži boravak. Najmanja udaljenost od granice do granice u Kazahstanu je oko 5000 km, što je nemoguće preći za jedan mesec. Tako sam morala da uzmem voz.

Ili, kada su neke granice zatvorene za kopneni ulaz, kao u slučaju Majnmara. Htela sam da iz Tajlanda stignem u Nepal, ali je između Majnmar, a iz Kine se ne može jer za Tibet treba da imate silne dozvole i moguće je otići samo u organizovanoj grupi, gde je najjeftiniji aranžman 1500 $. Tako je jedini način da se stigne do Nepala, a da se preskoči Majnmar – da se leti.

Sad ću s Nepala morati da letim u Peking jer nemam više praznih stranica u pasošu, a jedina srpska ambasada u Aziji gde mogu da izvadim novi biometrijski pasoš se nalazi u Pekingu. Preko Tibeta ne bih mogla sve i kad bih imala para za organizovanu turu, jer s Tibeta ne može da se uđe u Kinu, odnosno, možete da posetite Tibet, ali morate da se vratite u mesto iz kojeg ste pošli u organizovanu posetu, i to za dve nedelje.

Vize su mnogo komplikovana stvar, kao i zatvorene granice.

Koje zemlje bi istaknula kao najdraže, najpristupačnije, najljubaznije, a koje su suprotne tome?

Snežana: Volim sve zemlje u Jugoistočnoj Aziji: Laos, Kambodžu, Tajland, pa i Vijetnam. Najgostuljibivija je do sada bila Turska (u Iranu nisam bila). Tajland bih izdvojila po ljubaznosti. Kina je možda najnepristupačnija, zbog jezičke barijere, potpuno drugačije kulture i načina razmišljanja, i jako je zatvorena i dalje iako su granice formalno otvorene.

Jesi li imala neugodnih situacija?

Snežana: Bude ponekad, ali ništa preterano. Neka mala svađa koja nastane iz nesporazuma ili straha; jednom sam bila pokradena ali, srećom, u torbi koju su mi ukrali nije bilo ništa; jednom je ljutiti kineski farmer hteo da izgura moj šator sa svog imanja bojeći se da sam mu oštetila useve, a ja sam spavala u tom trenutku kad je počeo da podiže i gura moj krov nad glavom; par puta su me oterali sa mesta gde sam želela da kampujem pa sam morala da se po mraku pakujem i selim… ali sve je to, rekla bih, normalno kad živiš na drumu.

Žena, sama na biciklu. Imaš nešto za obranu?

Snežana: Imam neki paprika sprej koji su mi dali moji domaćini u Turskoj da bih se zaštitila od kučića.

Gdje spavaš? Što jedeš?

Snežana: Spavam u šatoru 90% vremena na putovanju. Po Evropi i Centralnoj Aziji sam koristila Warm Shower listu i Couch Surfing, onda, tu su i ljudi iz sprske dijaspore koji prate moje putovanje i pozivaju me kod njih na smeštaj, a u nekim delovima Indokine spavam u hostelima, jer su jako jeftini, koštaju 2-3 $. Kuvam hranu na primusu i kuvam uvek, čak i kad sam u hostelu. Tako je jeftinije i sigurnije za stomak. Kuvam rižu, pastu, nudle, povrće, musli – uglavnom taj tip hrane koja je lagana za nošenje, a izdašna i visokohranjiva.

Što je najčudnije što si probala jesti?

Snežana: Nisam mnogo eksperimentisala s hranom, probam lokalne specijalitete ali se ne hranim na ulici. Ali u Kambodži sam “gricnula” pečene skakavce, recimo, i bili su onako, malo kao želatin unutra, a spolja hrskavi.

Najčudnije mjesto gdje si prespavala?

Snežana: Ovo je dobro pitanje ali trebalo bi definisati šta je čudno. Spavala sam u zatvorskom dvorištu u Rumuniji, u šatoru, naravno. U Poljskoj, spavala sam u NP u kome su medvedi i vukovi zaštićeni od WWF organizacije (Worldwild Life Found) i šetaju slobodno pa na svakih nekoliko kilometara puta kojim prođu jedna kola dnevno stoji znak s upozorenjem: Pazi medvedi!, ili Pazi vukovi! Spavala sam više puta na obodima džungli u Kambodži  a dva-tri puta pored ‘polja smrti’ iz vremena Pola Pota na severu te zemlje, pa sam noću posebno morala da pazim da izađem u toalet da ne skrenem sa stazice, jer se ne zna gde su postavljene mine. Najuvrnutije spavanje imala sam u Kambodži kad sam iznajmila bungalov, ali se ispostavilo da je ispod slamnatog krova puno pacova a na podu sam našla ogromnu crnu škorpiju, pa sam postavila šator na krevet i spavala u šatoru na krevetu. Uvrnuto mesto bila je i neka šumica na severozapadu Kazahstana, koja se nalazila usred malog naselja i bila je ograđena ogradom. Svuda po tlu bilo je mnogo ptičjeg perja, a kad je pao mrak ispostavilo se da je to mesto stanište ptica. To su bili takvi krikovi i lepet stotina krila jer su me, dakako, prepoznali kao strano telo da mi nisu pomogli ni čepići za uši nego sam morala da se preselim i izađem izvan ograđenog dela da bi se ptice umirile.

Kako financiraš cijeli put?

Snežana: Imam malu rentu od stana i prvih godinu dana sam živela samo od toga i povremenih privatnih donacija. Kad sam ostala bez rente i para u Rusiji, počela sam da radim kao ulični prodavac kvasa, no vrlo kratko vreme. Oko godinu dana pisala sam putopise za jedan inostrani blog i oni su mi to lepo plaćali. Od novembra su promenili koncepciju i sad više ne pišem za njih. Ali oni su mi dali prvo sponzorstvo koje mi je omogućilo da 4-5 meseci mirno sedim i pišem knjigu. U međuvremenu, značajan deo prihoda postale su privatne donacije, takozvani crowd-funding, od ljudi koji prate moje putovanje a koji vole moje priče i tvrde da ih inspirišem dajući im energiju da ne odustaju od svog puta. Imam akciju ‘kupovine kilometara’ putovanja, po ceni 1 km za 1 evro. Nadam se da će se knjiga koju završavam dobro prodavati i da ću imati nešto i od toga.

Gdje se trenutačno nalaziš i kakav je plan za dalje?

Snežana: U Pokhari sam, u Nepalu. Sredinom marta idem za Kinu da izvadim novi pasoš u Pekingu. Potom želim da vozim kroz Gobi i u Mongoliji, da uđem u Rusiju ponovo i sad da vozim oko Bajkalskog jezera, zatim planiram Južnu Koreju i Japan. Početkom zime bih se vratila u Južnu Aziju i krenula prema Indoneziji, Filipinima, Maleziji…

Kada se planiraš vratiti doma? Hoćeš opet na neki put ili?

Snežana: Ne planiram da se vraćam uopšte. U međuvremenu, putovanje je postalo moj način života, to je ono što sam zapravo sve vreme želela: stalno imam nova iskustva i neiscrpnu inspiraciju za pisanje, a živim potpuno slobodno. Verovatno ću malo menjati način putovanja u smislu da ću možda duže ostajati na nekim mestima, po nedelju ili duže da se odmorim, a i da volontiram i tako uštedim, ali ne vidim sebe na jednom mestu, a pogotovu ne u Evropi u ovom trenutku. Jako mi prijaju druge kulture i ove toliko siromašne zemlje u kojima pak žive najsrećniji ljudi koje sam ikad videla. Sasvim lepo mogu da zamislim sebe kao večitog nomada.

Nešto si i pisala, jel tako?

Snežana: Objavila sam ranije dve knjige. Prva je pripovest, s naslovom “Dok su duše lutale”, i objavljena je sad već davne 1994. u Matici srpskoj, u ediciji Prva knjiga, gde sam bila laureat na konkursu. Govori o preistorijskom plemenu ljudi i igrama moći kojima su tada postavljeni arhetipski obrasci. Druga je zbirka priča s naslovom “LP – lične priče”, i objavljena je 2005. u Narodnoj knjizi, a reč je o urbanim pričama, o različitim uvrnutim situacijama i odnosima u životu glavne junakinje koja, radeći razne poslove, upoznaje ljude sa neobičnim sudbinama, uglavnom sa društvene margine.

Pripremaš i novu knjigu, hoće li biti o putovanju ili?

Snežana: Da, završavam ovih dana knjigu. Reč je o romanu, koji bih žanrovski najpribližnije mogao da se odredi kao ljubavno-putopisni roman. Zapravo prenosim istinitu priču o Brajanovom i mom putovanju prvih sedam meseci dok se nismo razdvojili, ali je akcenat stavljen na naš odnos, na pokušaj usklađivanja dvoje ljudi koji se jedva i poznaju i koji dolaze iz dve sasvim drugačije sredine a koji putuju zajedno provodeći bukvalno 24 sata svakog dana u ekstremnim uslovima. Iako je u prvom planu ljubav, roman sve vreme govori o borbi junakinje da ostvari svoj san, da se privikne na nomadski način života, da napravi kvalitetan odnos sa partnerom, da ne odustane kada doživi ljubavni brodolom u tuđini i ostane sama i bez dovoljno sredstava. Paralelno s tom borbom, oba junaka se menjaju a, naravno, i doživljavaju i razne uzbudljive situacije tokom putovanja.