Branislav nas svojom pričom vodi u Peru, popest ćemo se do izgubljenog grada na nebu – Machu Picchu.

Dok se budim nešto razmišljam duboko u sebi, da li sam spreman da doživim delić univerzuma koji tiho pada po meni? Da li će se danas stvarno spustiti kosmos na zemlju prvi put u mom životu, koji me neće usisati u svoj vakum, već će mi podariti najčistiji vazduh Anda. U tišini ustajem, a napolju kao da se čuje strašan pljusak koji odjekuje po staroj Južno Američkoj kaldrmi. Kišo, ne padaj danas molim te, samo ne na ovaj veliki dan! Otvaram prozor, ali nije kiša, niti je nevreme, to Peruanska luda i brza reka Urubamba udara u ritmu tam-tama, koja me podseća da je kucnuo čas, gde ću se ja pretvoriti u kondora, a dole ispod mog malog balkona čujem zvuk Samponje, koja mi pravi veličanstveni ispraćaj. Već se ubrzano spremam, pakujem svoj dobro poznati crni ranac i stavljam ga na sebe. Kako se spuštam niz liticu Akvas Kalijentesa, malog mesta u podnožju Anda, osećam da je u meni duh Karlosa Kastanede. Na ovom mom uspinjanju na kosmički krov sveta nisam sam, iako neću imati svog gurua, šamana, Don Huana Matusa, kao on u svojim knjigama. Tamo gde sam upravo krenuo ide se verovatno jednom u životu i ne treba vam zaista niko. Današnji moj saputnik će biti moja duša i oči spojeni u nebesko ogledalo moćnog carstva Inka, jer mesto na koje idem je jedinstveno na ovoj planeti, danas se penjem na to “sveto mesto“, upravo odlazim na Maču Piču.

Ulazim u lokalni mini bus, koji me vozi samo osam kilometara, ali to mnogo dugo traje, jer je užasno strmo i krivudavo, pa mali autobus mora prosto da mili. Dok se probija kroz još uvek maglovite jutarnje serpentine udara o gustu vegetaciju. Kako se penjem ka vrhu i truckam se, levo pa desno, kao u nekom avanturističkom filmu prolaze mi slike cele Svete doline, lokaliteta Pisak i grada Kuska, stare Inka prestonice iz koje smo stigli pre dva dana. Reka Urubamba ili Vilkanota, SVETA REKA, jer je za stare Inke predstavljala zemaljsku sliku Mlečnog puta, koji je u Andima poznat pod nazivom Maju. Mlečni put je služio Inkama kao važno središte obredne orijentacije. Letopisac Kristobal de Molina opisao je jedno ceremonijalno hodočašće Inka-sveštenika za vreme zimskog solisticija. On govori kako su išli od Kuska prema jugoistoku, prateći stazu Maju sve do klanca La Raja gde počinje reka Urubamba i gde je prema mitološkom verovanju rođeno Sunce. Vilkanota ili Urubamba polako počinje da se pretvara u jedan veliki krvni sud braon boje, gledano sa visine, a tragovi univerzuma na zemlji počinju svoj ritualni ples. Popevši se napokon stotine ljudi iz celog sveta ispijaju svoje jutarnje kafe, jedu, sve je užurbano oko mene. Dok palim svoju cigaretu ja se već znojim od vlažne subtropske klime, a oblaci oko mene ujedno me i demorališu, jer mi je sada najbitnije sunce, koga nema ni u najavi. Prolazim ček-point, gde po sopstvenoj želji dobijate pečat u pasoš da ste bili na “Starom vrhu”, što Maču Pikču znači u prevodu. Sav uzbudjen prolazim čuvenu “Kosmičku stazu” i čitam ploču na samom ulazu na lokalitet. Na njoj jasno piše da je ovde bio Hajram Bingam, mladi naučnik sa američkog univerziteta Jejl. Bilo je to 1911. Godine, kada je on stigao u Peru. Njega je jedan seljanin odveo do samog vrha. Ugledavši Maču Pikču, Bingam je uzviknuo: “Kakav je ovo neverovatan san!” Otkrio je nedirnuto kameno gnezdo koje predstavlja jedno od najboljih svedočanstava kosmogonijske misli Inka. Na liticicama Starog Vrha, Maču Pikču skrivenog u oblacima, na prostoru dužine 700. m. i širine 500m. smešten je skladno izgrađen mali grad za oko hiljadu stanovnika. Podeljen je u 12 četvrti koje se nalaze na 14 terasa. Umesto ulica, terase povezuje pedeset stepeništa sa tri hiljade stepenica. Na krajnjem severu nad gradom se uzdiže Mladi Vrh, Huayna Pikču. Grad je podignut na nadmorskoj visini od 2500. metara, i ograđen je odbrambenim zidom na jedinoj pristupačnoj strani, dok su ostale tri okružene poljoprivrednim terasama koje su smeštene na vrhovima strmih litica. Grad je nevidljiv iz doline reke Urubambe, dok sa njega puca pogled na Ande, upletene vrhove, koji se gube u daljini!

Prvi kontakt sa nebeskim vratima me ostavlja potpuno nemog. Ne znam više ko sam, šta je ovo??? Kako sve ovo izgleda, celo ovo okruženje?! Skamenjen sedam na jedan betonski pločnik koji kao da je napravljen samo za mene i prvo se zahvaljujem Inti, svetom bogu sunca kod starih Inka, što mi je podario sebe na nekoliko sati, da mogu na miru da budem sam sa sobom. Uživam, posmatram sve ovo oko sebe u tišini. Ne dodirujem ništa, samo mirišem i upijam tokove vremena, dok se u daljini večno tope vrhovi Anda, u oblacima koji nikada ne padaju sa njih. Ovde je stalna igra oblaka, kiše i sunca. Potpuni sklad i metamorfoza agregatnih stanja u istom trenutku, u večnom twistu života nebeskog prostora. Kakav prizor oko mene!!! Oblaci i vrleti Anda, okupani sitnom kišom iza mene, a sunce i sveti bog Inti predamnom koji sklanja kiše i podiže oblake meni u čast, ali ne i potpuno, onoliko da se sve sjedini i opet zaigra! Iako ne konzumiram nikakve opijate, niti Kanabis, poželeh kao i Karlos Kastaneda da potegnem Pejotl, ali meni ništa nije potrebno sada. Ovo sveto mesto je samo po sebi potpuno halucinogeno, Dovoljna će mi biti moja introspekcija, koja me već uveliko vodi kroz sve ovo. Dok posmatram čuveni “Hram sunca”, kao i glavni hram, koji su smešteni u gornjem delu lokaliteta, t.j. grada, gledam i sistem navodnavanja koji se snabdevao iz prirodnih izvora. Uočavam i kanal koji služi da bi se obuzdale prekomerne padavine. Posle prolaska kroz poljoprivredno zemljište, nailazi se na to čuveno Svetilište( kako je ovaj trg nazvao Bingam), jer se sastoji od Glavnog hrama, najlepšeg primera arhitekture Maču Pikčua, Hrama sunca , astronomske opservatorije i Hrama sa tri prozora, na kome je čitav jedan zid izradjen iz jednog komada kamena u kome su isklesana tri trapezoida. Odavde se pruža fantastičan pogled na veliki zeleni plato i stepenice koje vode ka centralnom trgu. Svetilište je izgradjeno od kamenih blokova, uklopljenih do savršenstva.

Inke nisu koristile malter već su se oslanjali na precizno isklesane blokove, geometriju i dobre temelje. Njihove najkvalitetnije građevine vekovima su ostale gotovo netaknute uprkos brojnim zemljotresima. Posle kratkog odmora sledi savladjivanje još osamdeset stepenika ka uzvišenju do čuvenog monolita Intivatane. Zašto tolike stepenice??? Šta predstavlju, da li su one stvarno stepenice ka univerzumu??? Nisam dugo čekao na odgovore, jer uskoro upoznajem jednog lokalnog indijanca koji mi otvara vrata univerzuma svojom pričom o čarobnom kultu Inka. Maču Pikču je sagrađen po uzoru na sliku sveta koja je zasnovana na postojanju polariteta kao što su gore i dole, desno i levo, muško i žensko. Najvažnija je bila vertikalna podela sveta. Na kečua jeziku, kojim su govorili Inke postoje dva termina opisuju tu podelu. Urin Pača, što znači “niži svet” i Anan Pača, “viši svet”. Uz niži svet je vezan kult pećine, izvora i reke. To je ujedno kraljevstvo Pačamame, Zemlje-Majke. Od ovog indijanskog mudraca dobijam odgovore da Maču Pikču, kao i cela Sveta dolina sa gradom Kusko krije tajne u tom sakralnom kamenu Inka, gde se na skoro svim zidinama jasno vide obrisi jaguara, zmije i kondora. Kondor je simbol višeg sveta, jaguar zemlje, a zmija zagrobnog života. Stepenice predstavljaju put iz jednog u drugi svet. Zato je ceo lokalitet tako kaskadan i pun stepenika koje vode u nebo. Savršeno, potpuno nadrealno, skamenjen slušam i ne verujem dok gledam u sve to ponovo. Pomno pratim mudraca dok priča, a kao da čujem kako kosmos odjekuje i ostavlja taj zvuk “EHA” i opet zvuci te iste samponje, a po koja bela Alpaka prolazi kraj mene, kao da i ona ima nešto da kaže i da mi saopšti. Dok slušam širim svoju ešarpu koju nosim, a lagani vetar vrleti Anda mi pretvaraju tkaninu u kondorova krila, a Jaguar u meni odaje još jednu počast Svetom hramu u daljini. Da li je to moć ovog mesta u meni otvorila još jedan duhovni preobražaj, ili pod dejstvom sopstvenih čula ponovo doživljavam katarzu. Već otvoreno ogledalo Inka civilizacije mi govori da je to u stvari jedno te isto!

Postavljam sebi neka istorijska pitanja, za koje nemam sigurnih odgovora i da li se istorija još uvek dvoumi ili ni ona sama više nije sigurna da je španski nepismeni osvajač Pizaro zaista bio kod Inka, a kako je sa svojih dvesta, do trista oklopnika na konjima uopšte i uspeo da se popne ovde na vrh i pokori sveto carstvo, koje se protezalo na jednom velikom prostoru Južne Amerike. Da li su španski konkvistadori stvarno doneli i taj sifilis sa sobom, koji je desetkovao ovaj narod crvene boje kože, jer je cela Sveta dolina i njena kruna na glavi Maču Pikču punih 400.godina bila neotkrivena misterija istorije sveta, sve do te 1911.godine. Ja to danas sigurno neću saznati, a ni otkriti. Samo ću konstatovati da smo učili da je bilo tako, ali mislim da su nova vremena umesto progresa donela samo nevolju i nešto retrogradno. Dok sedim i posmatram ceo taj prizor shvatam da su ti ljudi živeli u potpunom skladu sa prirodom, tako ovde, kao i Asteke u Meksiku, tako i stari Egipćani. Svi ti drevni, narodi su gajili jedan vrlo sličan kult prema prirodi, suncu i životu uopšte, samo su ga drugačije zvali. Dok se lagano vraćam i silazim opet dole u Akvas kalijentes, ostavljam bogove da sami u miru zaključaju “vrata sunca” još jednog za mene nestvarnog i neopisivog dana. Deo te večnosti ću poneti duboko u sebi kao mali poklon univerzuma, umesto suvenira. Uvek ću se sećati da su tog dana senke izgubljenog grada i njegovih bogova pali baš na mene.

Branislav Joković