Tekst i fotke: Aida Karamesic

 

Plavuša sam, sama, u farmerkama, niti me ko smara, niti mi ko dobacuje, gledaju me, gledam i ja njih, pričali bi sa mnom ali slabo ko zna engleski, a i ja bih s njima ali ne znam francuski. Niti u jednom trenutku se nisam osjećala uplašeno ili da bi me neko napao. Čak šta više, nikad se u životu nisam sigurnije osjećala. Svi se smješkaju, pomažu, pokušavaju da mi pričaju, žele mi dobrodošlicu…

 

Auto možeš vozati gdje god hoćeš. Niti mi trebaju kakvi posebni papiri, ni policija, ništa. Ko kod nas. Rentala auto od nekog tipa na aerodromu, on mi još razmijenio pare na crnom marketu za bolji kurs, i evo me sad u Ghardai. Imaju check points svakih 100ak km, ali te niko ne zaustavlja. Zaustavljaju kamione koji prevoze bog zna šta, momke u raspadnutim autima sa trakama oko glave…. Ma zaustavljaju one koje bi i ja zaustavila. Jest me juče policija zaustavila zato jer sam preticala u punoj liniji. A kako ću znati da je puna linija kad su je ofarbali prije 45god i ne vidi se. Na google translate mi je napisao što me je zaustavio, ja rekla ‘sorry’ , kaže on ‘welcome to Algieria’ i pustio me.

 

Sve je jako jeftino!!! Pun rezervoar goriva $7, kafa koja je jako dobra i kolač $1, večera koju ne mogu nikad sve pojesti oko $5, hoteli ako se pojaviš bez rezervacije oko $30, a isti ako rezervišeš na nekoj od webstranica $60-80.

Tmobile roaming mi radi na tel, u hotelu je brzi internet, imaju kanali sa filmovima na engleskom, ima struja, voda… Sve je normalno ko kod nas. Ne znam šta su se svi istripovali. Ljudi ne mogu biti finiji. Možda je bilo drugačije prije godinu, dvije, deset, dvadeset….ali je sad super!

 

Aidu i njezina putovanja možete pratiti na instagramu –> OVDJE