Nađete li se ponekad u situaciji da više razmišljate o putovanjima nego što zapravo putujete, a na kraju dana shvatite da je za sve to kriva situacija u vašoj glavi?

Kako to izgleda u glavi jednog neodlučnog putnika, koji nam je ispričao svoju priču, ali želi ostati anoniman pa ga nazovimo Pero.

Sve je krenulo od trenutka kada je Pero vidio na slikama prekrasno mjesto koje bi htio posjetiti i tako je počeo Pero razmišljati, ah kako je prekasan ovaj grad baš bi mogao otići i vidjeti ga. Onda se javio glas razuma, onaj negativan glas, govoreći – znaš da nemaš novca, što ćeš se zaduživati opet, onda kad te netko pozove na pivu nećeš imati novca i što onda ćeš doma sjediti pred televizorom. Dalje je Pero nastavio razmišljati, ah da istina, nisam baš pri novcima, i onda kad svi frendovi idu na cugu ja neću moći jer nemam para za pivu, propustit ću sve najnovije zezancije, moji frendovi su baš super zabavni i ne želim ništa propustiti.

Ali onaj crv u Peri nije mu dao mira, joj ali baš mi se nekuda ide bilo gdje samo da se maknem iz ove sredine i svakodnevice, barem na jedan dan. Ali borio se glas razuma i dalje, ti nemaš vremena, radiš stalno, što ići ćeš na jedan dan putovati kada imaš dan za odmor, i što onda, doći ćeš na posao umoran s manje novca. Na putovanje se ide kad imaš puno vremena, da se stigneš odmoriti. Ah da složio se Pero.

Borio se onaj mali tračak avanturista koji je još živio u Peri, ali mogao bi ići s nekim i budemo se zabavili, bit će super, kao u dobra stara vremena. Poslao je Pero poruku Marku, ej buraz hoćemo za vikend put pod noge? Marko nije mogao, morao je raditi, Toni nije imao novca, Silvija je morala ići na svadbu, Petra je išla na roštilj s drugom ekipom, Grga je taj vikend išao more. Tako je jadan Pero ostao bez brojeva kome bi više poslao poruku da s njim ide na put. Tako se opet javio glas razuma, vidiš cijela ekipa ti je zauzeta, pa nećeš valjda ići sam. Da, mislio je Pero što ću sam, bez veze kao da nisam ni išao na put ako nemam s kim podijeliti.

Javio se ipak onaj mali vrag koji Peri nije dao mira, pa ajde idi sam, što se tako strašnog može dogoditi, uostalom ide cijela turistička grupa nije da ćeš baš biti sam. Uh, ali borio se zli duh i govorio Peri, jesi ti lud, nikada nisi bio tamo, ne znaš ni jezik, sve ti je nepoznato, još ćeš se izgubiti i što onda?

I tako je jadan Pero odustao od putovanja. Prošli su dani, tjedni, mjeseci i sjedi Pero s ekipom na pivi, sluša iste priče, a u mislima mu prekrasan grad, koji je vidio tisuću puta na slikama, a nikada uživo. Srkne Pero svoju pivu do kraja, kaže začuđenoj ekipi da mora ići doma jer je nešto zaboravio. Dolazi doma, otvara računalo i uplaćuje putovanje prema njemu još neotkrivenome gradu.

Hrabri Pero odlazi na put i vraća se pun oduševljenja. Upoznao je nove prijatelje, vidio je grad u koji je bio zaljubio još samo na slikama, a sada ima i slike grada koje je sam uslikao. Pero ne osjeća ni umor, niti žali za jednom sekundom koju je proveo na tome putovanju, a piva s ekipom će još biti u životu.

Stoga budi i ti hrabri Pero, a ne Pero koji razmišlja. Samo se jednom živi…

M.M.